Nevidljivi ljudi , spikerski glasovi, život ispred mikrofona koji niko ne vidi

Mi smo nevidljivi ljudi koje mnogi poznaju. Ovo ne zvuči nimalo logično, zar ne? Medjutim, itekako ima smisla. Jer mi smo smisao pronašli upravo u toj nevidljivosti. Sve što mi radimo počiva na sluhu, a tamo se i završava.

To što smo nevidljivi, nije neka mana, moglo bi se reći da je to naša najveća prednost. Dar koji smo dobili rodjenjem, dar koji smo godinama usavršavali, brusili svoj talenat kako bismo bili bliži savršenstvu.

Mi se obraćamo milionima građana svakoga dana i oni nam veruju , iako nas nikada nisu videli. Zar to nije moćno? Zar to nije umeće i sposobnost da danas budeš zec a sutra peruanska jagoda ili lik iz reklame za Old Spice, nedaj bože. Dan posle ćeš možda biti gospodin ili gospođa finih manira koja predstvalja svojim glasom kompaniju u kojoj rade hiljade ljudi. Baš vi koje niko ne poznaje govorite o kompaniji u kojoj kao da ste rođeni, a niste nikada u svom životu kročili u nju.

Mi možemo sve to, jer imamo dar da svojim glasom otvorimo jednu novu dimenziju prepunu emocija kojima se igramo. Jer naš život je igra koja nema kraja. Igramo se jer znamo kako. Živimo u toj igri svakoga dana neki novi život. Nismo glumci, ne igramo u pozorišu, ne jure nas paparaci i možemo sutra po hleb u supermarketu čak i u ljubičastim gaćama. Opet će nam verovati milioni. Jer mi se tako lepo igramo.